Bolne emocije, ma koliko bile intenzivne, mogu biti samo privremene. One dolaze i odlaze, ali kada uočimo obrasce njihovog pojavljivanja, kao i dublje razloge i izvore njihovog nastanka, prekidamo da ih izbegavamo ili da budemo u otporu prema njima. Jedini način da se oslobodimo tog bola je da prođemo kroz njega, da budemo sa njim, takvim kakav jeste.
Naš mozak se menja delovanjem traume. Prefrontalni korteks, ili „misleći mozak“, obavlja važne operacije, poput egzekutivne funkcije i rešavanja problema, emocionalne regulacije, organizacije, kritičkog mišljenja i donošenje odluka. Naš mozak takođe nam pomaže da osmislimo adekvatnu akciju u određenoj situaciji, uračunavajući obilje informacije koje mu stoje na raspolaganju, dajući nam smirenost, uzemljenje i osećanje sigurnosti.
"Nervoza, ubrzan puls, trnci u telu, iritacija, žmarci koji idu uz kičmu, znojenje dlanova, teškoće pri koncentraciji, glavobolje… Zvuči poznato? Ovo su samo neki od klasičnih znakova anksioznosti. Različiti ljudi je doživljavaju na različite načine, ali je to uvek neka neprijatna senzacija u telu, koju u tom trenutku ne želimo da imamo ili iskusimo..."
Deca često odustaju od svoje autentičnosti zbog sigurnosti, formirajući sa roditeljima odnose zavisnosti. Ona se prilagođavaju željama i očekivanjima sredine, modifikuju svoje ponašanje, u zamenu za stabilnost i predvidivost. U sredini koja validira dete i njegove potrebe, detetova autentičnost je podržana, te ne dolazi do ove “zamene” u značajnoj meri. Ipak, mnoga deca imaju drugačija iskustva, i odrastaju tako što nastavljaju da čine ono što su naučila u ranom dobu: da konstantno zanemaruju svoje potrebe, previše se fokusirajući na potrebe drugih.
Dijalogika 