“Koncept posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) je otvorio vrata naučnom istraživanju ljudske patnje. Umesto dubokog razumevanja, nauka je generalno smišljala nove kategorije za klasifikaciju ljudskih problema, nazivajući ih psihološkim ili biološkim poremećajima—to jest, bolestima bez ikakvog konkteksta, bez razumevanja ličnih istorija/životnih priča pacijenata. PTSP služi kao novi i bolji model razumevanja svih dekontekstualizovanih aspekata sadašnje psihijatrijske nomenklature. Novi fokus je na živoj osobi umesto na suviše konkretnim definicijama mentalnih ‘poremećaja’ kao ‘stvari’ koje postoje za sebe; dakle, fokus je na življenom iskustvu i značenjima koje osoba pripisuje tim iskustvima.”
Bolne emocije, ma koliko bile intenzivne, mogu biti samo privremene. One dolaze i odlaze, ali kada uočimo obrasce njihovog pojavljivanja, kao i dublje razloge i izvore njihovog nastanka, prekidamo da ih izbegavamo ili da budemo u otporu prema njima. Jedini način da se oslobodimo tog bola je da prođemo kroz njega, da budemo sa njim, takvim kakav jeste.
Naš mozak se menja delovanjem traume. Prefrontalni korteks, ili „misleći mozak“, obavlja važne operacije, poput egzekutivne funkcije i rešavanja problema, emocionalne regulacije, organizacije, kritičkog mišljenja i donošenje odluka. Naš mozak takođe nam pomaže da osmislimo adekvatnu akciju u određenoj situaciji, uračunavajući obilje informacije koje mu stoje na raspolaganju, dajući nam smirenost, uzemljenje i osećanje sigurnosti.
"Nervoza, ubrzan puls, trnci u telu, iritacija, žmarci koji idu uz kičmu, znojenje dlanova, teškoće pri koncentraciji, glavobolje… Zvuči poznato? Ovo su samo neki od klasičnih znakova anksioznosti. Različiti ljudi je doživljavaju na različite načine, ali je to uvek neka neprijatna senzacija u telu, koju u tom trenutku ne želimo da imamo ili iskusimo..."
Dijalogika 