Tokom života mi se neprestano menjamo. Razvojne faze kroz koje prolazimo su posebno vidljive u detinjstvu i adolescenciji. Kako odrastamo, kognitivne sposobnosti se takođe razvijaju i usložnjavaju, a sve ovo prate i izmene u emocionalnoj regulaciji. Ali i kasnije, tokom celog života, naša percepcija sebe i odnosa sa drugim ljudima se menja i usložnjava, a naše poimanje sveta rekonstruiše. Odnosi sa drugima se iznova redefinišu i sama priroda odnosa se menja, a sve ovo možemo sažeti tako što ćemo reći da ličnost sazreva i dostiže određeni stepen zrelosti u svakoj razvojnoj fazi.
Očekivano je da u periodima životnih kriza osoba je izuzetno osetljiva na promene u sredini, a samim tim, ranjivost te osobe je na mnogo višem nivou nego uobičajeno. Ta ranjivost nije ništa loše samo po sebi, nego je znak da se menjamo i da je potrebno da promenimo ubeđenja koja su nekada ranije dobro “radila posao”, ali sada su postala nešto što nas ograničava da rastemo.
Na primer, životne krize su relativno uobičajene kada neko završi fakultet, pa se jedna životna celina i period zaokruže, sa pitanjem: “Šta sad?” Mladi ljudi moraju da se prilagode novim okolnostima, gde izlaze kao svršeni studenti koji traže posao, i budući zaposleni ljudi. Ovo uključuje i redefinisanje načina na koji sami sebe shvataju i kako se odnose prema drugim ljudima, kao i uloga koje igraju u socijalnom okruženju. Ili osoba koja ulazi u tzv. “srednje doba”, pa ima slične izazove u smislu shvatanja sebe, svog identiteta, odnosa prema telu, starenju i međuljudskim odnosima.
Neretko se ljudi obraćaju za pomoć kada se problemi ovih tranzitivnih faza manifestuju kroz vidljive znake i simptome, poput anksioznosti ili paničnih napada. Ali, svaka lična kriza može da se posmatra kao izazov za lični rast i razvoj. Svaka kriza je opasnost i skrivena prilika, istovremeno. Kada se desi, mi uvek imamo dva izbora: ili da prihvatimo novonastalu situaciju i prigrlimo promenu, ili da “nastavimo po starom” i suočimo se sa posledicama ovog izbora (koje često uključuju pojačanje simptoma koji nas muče). Promena perspektive na ove probleme, kao što je anksioznost, predstavlja prvi korak u prihvatanju situacije i putu terapijske promene—ali i osvešćivanje sadržaja koji ranije nismo bili u potpunosti svesni.
Dijalogika 