Asertivna komunikacija, umeće dijaloga i identitet

Asertivnost je veština koja se redovno spominje u raznim treninzima komunikacije. Ukratko, biti asertivan znači ustati i boriti se za svoja prava i potrebe, na smiren i pozitivan način, ne ugrožavajući potrebe drugih ljudi. Izražavanje osećanja i misli je često izazov u različitim međuljudskim odnosima, a u nekim socijalnim kontekstima je to pogotovo teško (npr. prema nadređenima na poslu). Veštine asertivne komunikacije mogu da nam pomognu u tome ne samo da izrazimo to što želimo pred drugima, nego i da iskažemo bolje to što jesmo.

Agresivno, pasivno, asertivno: razlike

Povinovati se tuđim zahtevima, iznova i iznova, može dugoročno voditi u gubitak samopouzdanja i lošu sliku o sebi. Pasivno ponašanje znači upravo to—neuspeh u komuniciranju sopstvenih misli i osećanja, najčešće zbog potrebe da budete voljeni i prihvaćeni od drugog. Posle određenog perioda u kome neprestano udovoljava drugim ljudima, osoba koja je sklona ovoj vrsti ponašanja radi stvari koje ne želi, ponekad postajući nesvesna da ih ne želi. A sve to nadajući se da će izaći u susret drugima i da će zauzvrat dobiti njihovo prihvatanje.

Umesto da reaguju na vreme, pasivni komunikatori razvijaju visoku toleranciju na neprihvatljivo ponašanje i nisu svesni postepenog pojačavanja emocija. Kada dostignu gornji prag tolerancije, često eksplozivno reaguju, i to na način koji je neprimeren situaciji. Posle incidenta, oni mogu osećati stid i zbunjenost, posle čega se vraćaju pasivnom ponašanju.

Ljudi koji su skloni pasivnom ponašanju mogu imati probleme sa anksioznošću, zbog toga što imaju osećaj da im „stvari izmiču iz ruku“, ili probleme sa depresijom, zbog dominantnih osećanja bespomoćnosti i beznađa.

Agresivna komunikacija, s druge strane, je stil komunikacije u kome pojedinac iskazuje svoje misli i osećanja, tako što povređuje osećanja i prava drugih ljudi. Agresivni komunikatori zlostavljaju druge i neretko ih „spuštaju“. Oni pokušavaju da dominiraju nad svojim sagovornicima, ponižavaju ih, prete, kritikuju i nameću krivicu, imaju veoma nisku toleranciju na frustraciju i često koriste „ti“ izjave („ponovo si me naljutio/la“). Njihovo ponašanje predstavlja direktno kršenje prava osobe sa kojom su u interakciji, polazi od pretpostavke da ona ima nižu vrednost, a da je agresivni komunikator dominantan i superioran u svakom pogledu. Ovde ne govorimo o različitim oblicima fizičkog nasilja. Agresivnost u komunikaciji, međutim, može da se izražava putem verbalnih/neverbalnih znakova, poput vikanja, psovanja, uvreda, verbalnih pretnji, stava tela/pretećih gestova i sarkazma. Pasivno-agresivno ponašanje je nešto drugačiji tip ponašanja u kome ljudi nisu direktno, već indirektno agresivni. Ovo je stil komunikacije u kome pojedinci izgledaju pasivno na površini, ali u stvari izražavaju posredno svoj bes na suptilan način. Umesto da se direktno suoče sa izvorom svog nezadovoljstva ili ogorčenosti, pasivno-agresivne osobe to rade „iza scene“, tako što „potkopavaju“ ljude koje smatraju krivim za svoja negativna osećanja.

Asertivna komunikacija je stil komunikacije u kome pojedinci mogu da jasno izraze svoja mišljenja, stavove i osećanja, kao i da zastupaju svoja prava, bez povrede tuđih potreba i prava. Dok se obzirno ponašaju prema drugima i ukazuju im poštovanje, asertivni komunikatori vrednuju svoje potrebe i ne odustaju od njih. Ovaj oblik komunikacije može uključivati različita ponašanja i osećanja:

  • izražavanje sopstvenih misli i osećanja kroz „Ja-govor“
  • aktivno slušanje bez prekidanja sagovornika
  • održavanje kontakta očima
  • smiren ton tokom razgovora
  • osećanje kompetentnosti i držanja situacije pod kontrolom
  • zastupanje sopstvenih prava
  • relaksiran govor tela i neverbalna komunikacija
  • osećaj kontrole nad sopstvenim ponašanjem
  • osećanje povezanosti sa drugima

Biti asertivan ne znači samo naučiti nove veštine i komunicirati bolje: asertivnost je ključna veština u ovladavanju sopstvenim emocijama i upravljanju stresom. Ovladavanje ovom veštinom može da vam pomogne u povećanju samopoštovanja, samopouzdanja i stvaranju odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju. Samim tim, asertivnost ima visok potencijal da poveća kvalitet vašeg života.

Pasivno ponašanje vodi u nagomilavanje problema, stres, napade besa, ogorčenje i samoviktimizaciju. Osoba koja stalno govori „da“, tako što, na primer, preuzima previše projekata od kolega (više nego što može da uradi), dovešće sebe u veoma tešku poziciju da neće moći da isporuči to što je obećala (vodeći sebe sigurnim putem u prekomerni stres i sagorevanje). Agresivno ponašanje je povezano sa poremećenim međuljudskim odnosima, gubitkom poverenja i uzajamnog poštovanja. Ljudi će vas verovatno izbegavati ili će vam se direktno protiviti, što vodi u „začarani krug“ agresije, jer sagovornici jedan drugoga potkrepljuju da se agresivno ponašaju. Sam posao ili zajednički, timski zadatak na kome se učesnici nalaze (na poslu, u školi, na fakultetu ili negde drugde) mogu biti obavljeni traljavo ili ostati nedovršeni, baš zbog nedostatka ili loše komunikacije u timu. Asertivnim ponašanjem moguće je prevazići ove teškoće i jasno komunicirati sve ono što vas muči ili iskazati svoja osećanja—za početak, tako što ćete naučiti da kažete „kvalitetno ne“.

asertivna komunikacija, mentalno zdravlje, psihoterapija, anksioznost, depresija

Reći „ne“ i kakve to veze ima sa identitetom?

Postoje ljudi koji govore „ne“ odmah, „na prvu loptu“, pre nego što su saslušali pitanje do kraja. Ovde ne govorimo o takvoj vrsti komunikaciji, već o promišljenom „ne“, koje dolazi iz spoznaje svojih trenutnih mogućnosti i emocionalnog stanja. Ako vam neko traži nešto što znate da ne možete da isporučite (ili imate važnije zadatke koji su vam prioriteti na listi čekanja), onda je sasvim u redu reći „ne“ na pristojan način, koji uvažava drugu osobu. Jedan od najvećih izazova za neke ljude je to što u svojim očima neće ispasti „dobra osoba“, ili „vredan radnik i profesionalac“, a onda očekuju da i će je drugi percipirati isto tako.

Ovde osoba ulazi u mrežu svojih i tuđih očekivanja iz koje se teško izvlači. Recimo, ako nastavlja da se mesecima ponaša pasivno ili agresivno, onda i drugi ljudi počinju da očekuju ovaj stil komunikacije, koji nosi sa sobom određeni identitet u grupi (npr. na poslu to može biti identitet osobe koja prihvata sve bez pogovora, nikada se ne buni i ostaje svaki dan prekovremeno, dok su svi ostali otišli kući; ili identitet „agresivca“, nekoga ko je preke naravi, ne poštuje sagovornike i nepristojno se ponaša, te ga svi izbegavaju). Od velike je važnosti takav „začarani krug“ razbiti na vreme, ili ako se već formirao, započeti komunikaciju koja se značajno razlikuje od one u prošlosti.

Ako osoba istrajava u tome da kaže „ne“ u situacijama u kojima smatra da je to primereno, njen identitet, to jest, način na koji doživljava sebe, počeće takođe da se menja. Nema ničeg lošeg u tome. Identitet je uvek povezan sa tim šta očekujemo od sebe i šta drugi očekuju od nas—kada uđemo u pregovaranje sa svojom socijalnom sredinom o ovim očekivanjima, onda možemo očekivati da će se sva ta očekivanja polako menjati, kako vreme prolazi. Potrebno je, naravno, uložiti određeni napor da se stare matrice ponašanja modifikuju. Tako, od osobe koju svi znaju kao „gutača besa“, može izniknuti nova, miroljubiva osoba koja sarađuje i otvorena je za pregovore o svim pitanjima. Razvijanjem umeća komunikacije, učenjem da uđemo u iskren i otvoren dijalog, mi vežbamo da svoje potrebe uskladimo sa potrebama sredine u kojoj se nalazimo.

Mi ne možemo sebe „izvaditi“ iz socijalnog konteksta u kome živimo i obitavamo—ljudi su socijalna bića i njima je potrebno društvo da bi preživeli. Asertivnim ponašanjem čovek otvara prostor za istinski susret sa drugima, gde neće odustati od svojih potreba i prava, ali će se truditi da ne povredi tuđa prava i da na neki način nađe „tačku susreta“ sa društvom. Na primer, „kvalitetno ne“ može značiti neprihvatanje previše projekata u tekućem mesecu, ali i otvaranje prostora za pregovaranje o tome šta je moguće od predloženih projekata realizovati sledećeg meseca. A ako to nije moguće, na koji način se može delegirati ovaj projekat kolegama koji za to imaju vremena. Rešenje je moguće pronaći, ako postoji dobra volja da se rešenje pronađe i ako postoji jasnoća u komunikaciji. Ali ako ljudi nisu navikli na to, i još uvek su „zarobljeni“ u starim obrascima komunikacije, onda će i promena teško nastupiti. Iz gorespomenutih razloga, promena načina na koji komuniciramo povlači za sobom posledice i po identitet, način na koji doživljavamo sebe i kako nas drugi doživljavaju. Zato je za sve ovo potrebno vreme, a učenje asertivnosti je postepen proces menjanja sebe. Ako ste se godinama povlačili, ili reagovali impulsivno i agresivno, onda će biti potreban određeni vremenski period da stignete do željenih promena. Neke dodatne tehnike, na primer, tehnike upravljanja besom i vežbe jačanja samopouzdanja, mogu biti od velike pomoći, u zavisnosti od toga kakav ste komunikacioni stil do sada „uzgajili“. Ipak, ako problemi sa besom, anksioznošću ili stresom nastave da se dešavaju, možda je odlazak kod psihoterapeuta mudra odluka za vas. Na terapiji, moguće je proraditi lične barijere i otpore, suočiti se sa nesvesnim korenima problematičnih ponašanja, a onda bez ovih otpora usvojiti asertivne veštine i eksperimentisati, uz stručnu pomoć terapeuta, sa novim ponašanjima.