Regulacija emocija i prihvatanje

Šta je to regulacija emocija i zašto nam je to potrebno?

Emocije su tu sa nama otkada znamo za sebe. One boje našu svakodnevnicu različitim bojama, a taj širok spektar je nešto što čini život veoma složenim. Kada naš emotivni život postane previše komplikovan, kada negativne emocije postanu snažne i preplavljujuće, tada se obično pojavi nešto što možemo nazvati “mentalni problem”. Upravo tada se ljudi obraćaju za pomoć, dolaze na psihoterapiju, pokušavajući da proniknu u dublje razloge sopstvene patnje.

Emocije imaju adaptivnu funkciju koje često nismo svesni: one funkcionišu kao kompas, koji ukazuje na određene događaje u našoj okolini, događaje koji mogu biti manje ili više preteći. Daleko od toga da je taj kompas nepogrešiv—ili bar naše interpretacije emocija mogu nas odvesti na različite puteve, od kojih neki mogu da budu bolji, a neki lošiji po našu psihološku dobrobit. Zbog toga je važno da naučimo kako da ne padnemo u nemilost sopstvenih emocija, kako da ih bolje prihvatimo i učimo iz toga što pokušavaju da nam kažu.

Emocije ne možemo kontrolisati na rigidan i predvidljiv način, jer one imaju svoju dinamiku koja nije u potpunosti u području naše kontrole. Ali, emocije je moguće regulisati, tako što svesno donosimo određene odluke i pravimo određene izbore. Na primer, ako znamo da nam nizak nivo anksioznosti pomaže da izađemo na ispit i da dobro uradimo test, kao i da utiče na bolje pamćenje i brže mišljenje, onda ćemo pokušati da na dan pred ispit sebe “spremimo” na nizak nivo uzbuđenja od kojeg možemo imati koristi. S druge strane, nizak nivo uzbuđenja zbog predstojećih kućnih poslova koji se moraju obaviti nas može voditi u prokrastinaciju i odugovlačenje, pa je u tom slučaju, naš cilj da povisimo nivo ekscitacije i motivišemo sebe da “odradimo” to što pre (ovo ne mora da bude tačno u svakom slučaju prokrastinacije, npr. kada je ona povezana sa perfekcionizmom). U oba primera, emocije se doživljaju kao nešto za šta smo sami odgovorni i može da ima konkretne posledice u svakodnevnom životu.

Teorije koje imamo o emocijama utiču na to kako ćemo ih doživljavati. Ono u šta verujete o svetu uobličava i to kako percipirate taj svet i kako se odnosite prema njemu. Ako mojim psihičkim životom dominiraju jake negativne emocije, ja mogu razviti teoriju kako su emocije isključivo loša stvar, a da se emocija “treba kloniti” i da bi trebalo da ih po svaku cenu izbegavam. Ovo može da pojača ionako jake emocije, da vodi ka njihovom potiskivanju, koje kao odbrambeni mehanizam može da pruži trenutno olakšanje, ali na duže staze još više produbljuje probleme i čini ih mnogo gorim.

Prihvatanje emocija, ma kakve da one jesu u sadašnjem trenutku, važan su deo regulacije emocija i redefinišu šta kontrola zapravo znači. Baš kao što je čuveni psihoterapeut Karl Rodžers zaključio, da “samo kada u potpunosti prihvatim sebe, onda mogu da se menjam”, tako i samo potpunim prihvatanjem emocije i poruke koju ona sa sobom nosi, može da vodi ka njenoj promeni. Prihvatanje emocija je najmoćnija tehnika emocionalne regulacije, jer vodi ka integraciji ličnosti i boljem razumevanju sebe. Na primer, ako neko oseća intenzivnu tugu zbog gubitka bliske osobe, prihvatanjem ove emocije kao prirodnog odgovora na date okolnosti, uspeće da proživi taj ciklus iskustva u potpunosti—umesto da tugu potiskuje i “beži” od nje. Važno je napomenuti da preterana konzumacija alkohola i cigareta, na primer, takođe može da se posmatra kao način regulacije emocija—ove aktivnosti vode ka privremenom smanjenju nivoa uzbuđenja, ali na jedan samodestruktivan način. Mi nešto radimo sa našim emocijama stalno i svakodnevno, iako toga nismo u potpunosti svesni, ali je ogromna razlika da li pokušavamo da sebi pomognemo, ili sebi odmažemo sopstvenim ponašanjima i strategijama prevazilaženja stresnih situacija.

Ako svojim emocijama pristupam sa prihvatanjem, onda ja ne osuđujem sebe, već prilazim svemu tome sa radoznalošću i željom da naučim nešto novo o sebi. Kada imate intenzivno emocionalno iskustvo, pokušajte da zaista “sedite sa tom emocijom” i samo je posmatrajte neko vreme, bez osude i unutrašnjih komentara. Pokušajte da je samo prepoznate, da je nekako nazovete (tuga, radost, sreća, bes, itd), i da je pustite da postoji; dozvolite joj da bude tu neko vreme, bez prosuđivanja o tome da li je dobra ili loša. Umesto identifikacije sa emocijom (“Ja sam besan/besna”), pokušajte da konstatujete emociju kao činjenicu (“Evo ga trenutak besa” ili “Ovo je bes”). Kada intenzitet emocije oslabi, mnogo je lakše shvatiti zašto je ta emocija uopšte tu, na šta nam pokazuje i kako zadobiti novu perspektivu.

Dozvoliti teškim osećanjima da nastave da postoje u svesti znači registrovati njihovo prisustvo, pre nego što izaberete kako ćete na njih da reagujete. Ali dozvoliti da emocija postoji, uvažiti njenu stvarnost, ne znači “prepustiti se teškim osećanjima”, biti pasivan ili bespomoćan. Prihvatanje ne znači pasivnost. Naprotiv, to je uvažavanje činjenice da potiskivanje emocija može da ima izuzetno negativne posledice po vaše mentalno i fizičko zdravlje, i negovanje proaktivnog stava prema tome—to je način da učinite nešto konstruktivno. Nevoljnost da se negativne emocije i misli prihvate vodi u automatizaciju ovih obrazaca mišljenja i delanja, ali dovodi i do guranja u nesvesno, do gubitka kontrole nad sopstvenim ponašanjem. Na primer, umesto misli “trebalo bi da sam jak”, koja se pojavila zbog straha tokom novog poslovnog poduhvata, vi možete da jednostavno kažete “strah je tu” i da nastavite sa započetim poslom—drugim rečima, da živite sa tim strahom i da radite to što inače radite, vođeni svojim životnim vrednostima i ciljevima. Ako strah “gurate pod tepih” i negirate njegovo postojanje, on može da se pojavi ponovo nešto kasnije, u drugačijem obliku, mnogo snažniji, i da uzrokuje mnoge druge mentalne probleme—da se širi i generalizuje na druge situacije, ljude i i socijalne kontekste, koji nemaju nikakve veze sa prvobitnim izvorom straha i onim što ga je pobudilo.