Opasne misli Unutrašnjeg Kritičara

Ljudi su često podložni kritičnim mislima kojih nekada čak nisu u potpunosti svesni. Ove misli se „vrte“ oko sličnih tema, govore nam da nismo dovoljno dobri, da ćemo uspeti samo ako „guramo sebe dovoljno jako“, ili da ništa ne vredimo ako se ne trudimo, da je to što smo postigli nedovoljno i premalo, da moramo sve to još više i jače. Vremenom, samokritične misli se grupišu u priče ili narative, a onda te priče pričamo sebi svakodnevno, pažljivo ih uobličavamo i iznova stvaramo, a potom ih ponavljamo dok ne izgubimo svesnost da su one samo priče i ništa više od toga.

„Ti ništa ne valjaš/vrediš.“

„Opet si se ugojio/la… Pogledaj na šta ličiš!“

„Ti si grozna majka/grozan otac. Stidi se!“

„Svi će na poslu otkriti da si neznalica i da nemaš pojma!“

„Ti ne smeš da budeš ranjiv/a—samo ćeš biti veoma povređen/a.“

„Glup/a si!“

„Pod jakim si pritiskom, ne možeš ti izaći iz ovoga neoštećen/a.“

„Nikome nije stalo do tebe.“

Ovo su samo neki primeri samokritikujućih misli. Kada ih mislimo s vremena na vreme, i kada smo svesni njihovog delovanja, one ne izazivaju veliku psihološku štetu. Međutim, kada se njihova učestalost poveća, i kada se one povežu u dobro organizovane narative, počinju da okidaju veoma neprijatne emocije, smanjuju samopouzdanje, utiču na sliku o sebi i mogu da budu povezani sa depresijom.

Kritičan glas je veoma dobro integrisan obrazac destruktivnih misli u odnosu na sebe i druge. Kada taj glas postane dominantan tokom naše svakodnevnice, on se pretvara u unutrašnji dijalog koji vodimo sa sobom, te pronalazi svoju manifestaciju u mnogim maladaptivnim ponašanjima. Umesto života koji je orijentisan sržnim vrednostima, osoba koja previše sluša ovaj glas prestaje da dela u svom vlastitom interesu, jer je Unutrašnji Kritičar konstantno obeshrabruje da ide u tom smeru—da živi život ispunjen svrhom. Neki od efekata mogu biti prestanak i ugrožavanje odnosa sa značajnim drugima (uključujući i partnerski odnos), ometanje svakodnevnog funkcionisanja, smanjena učinkovitost na poslu, pojačani samokriticizam, pad samopouzdanja, nepoverenje u sebe i druge, negiranje i nipodaštavanje sebe, kao i različiti oblici zavisnosti.

Najverovatnije se koreni Unutrašnjeg Kritičara kriju u detinjstvu, kada su kritični glasovi drugih, koji su tada bili „spolja“, pounutreni (internalizovani), i postali jedan od načina na koji promišljamo sebe. Najčešće su to bili glasovi roditelja, koji su bili kritični prema detetu (ali i prema samima sebi); pored toga, to su i mnoge druge interakcije koje su oblikovale ličnost tokom celog života, od detinjstva do sadašnjeg trenutka. Integracijom tih pounutrenih glasova, oni postaju deo naše psihe i utiču na naše postupke, iako ti postupci mogu biti u suprotnosti sa našim životnim ciljevima; u stvari, mi počinjemo da se ponašamo tako što kontinuirano sabotiramo sebe. U slučaju da je osoba kao dete bila izložena emocionalnom zlostavljanju i traumi, ovaj glas može da bude pogotovo oštar i destruktivan—praktično može da se posmatra kao vid zlostavljanja samog sebe.

Kako se isceliti od (nekada) zlokobnih posledica rada Unutrašnjeg Kritičara?

Saosećanje prema sebi je koncept koji se često asocira sa Novim Dobom (New Age), mešavinom spiritualnosti, neoliberalnog kapitalizma i praktičnih saveta za uspeh. Ali, saosećanje prema sebi je veoma važan koncept u psihoterapiji, i predstavlja neodvojiv deo svakog puta isceljenja. Ovaj put uključuje razvijanje ljubaznosti prema sebi, razumevanje i toplinu prema sebi kada grešimo (uspemo ili ne uspemo u nečemu), kao i univerzalne ljudskosti—prepoznavanje da su patnja i neuspesi normalni, sastavni i očekivani deo života. Početak prakse samosaosećanja je u svesnosti svih misli, otvaranje prostora za sve emocije koje se javljaju nakon samokritičnih misli. Radikalno prihvatanje svega što se dešava u unutrašnjem prostoru osobe vodi spoznaji da ne postoje „ispravne“ i „neispravne“ emocije, da ne postoje „tačne“ i „netačne“ misli.

Umesto direktne borbe sa glasom Kritičara, prihvatanje ovog dela naše ličnosti, ma koliko to bilo izazovno, zaista jeste isceljujuće. Iako su ti kritični glasovi možda nekada bili deo spoljašnje stvarnosti i dolazili su iz vašeg okruženja, sada to više nije tako—sada su ti glasovi deo vas, i ono što najviše možete da uradite jeste da ih prihvatite i razumete. Obično Unutrašnji Kritičar, u stvari, nema lošu nameru, već pokušava da nas na neki način zaštiti, nesvestan koje štetne posledice njegovo delovanje ostavlja iza sebe. Ako je, na primer, u pitanju kritika u vezi ishrane, on pokušava da očuva telesnu težinu i da zaštiti zdravlje. Ako Kritičar govori da nećete uspeti ako se ne trudite mnogo i radite prekovremeno, on verovatno pokušava da vas zaštiti od mogućeg neuspeha. Njegov glas je glas nekog ko vas motiviše da nastavite da se trudite, pa kratkoročno i postiže taj rezultat, iako dugoročno može imati već spomenute negativne posledice. S tim u vezi je i bojazan osobe koja dođe na psihoterapiju da će, ako ovaj glas nestane, odjednom izgubiti motivaciju da radi bilo šta ili da se bavi nečim.

Praksom saosećanja prema sebi razvijamo blagonaklon ljubazan stav prema ovom aspektu sebe, primećujući telesne senzacije, emocije i misli, ali i praveći veze između ovih unutrašnjih doživljaja sa konkretnim ponašanjima i situacijama. Najveći problem je u identifikaciji sa glasom Kritičara, pa pravljenjem lekovite razdaljine prema njemu, sa razumevanjem da je on samo jedan deo (od mnogih delova) ličnosti, dolazimo i do nove dinamike unutar osobe. Odvajanjem od Kritičara, možemo da uđemo u dijalog sa njim, da pregovaramo i prestanemo da nesvesno odigravamo obrasce ponašanja koje smo „uvežbavali“ decenijama unazad. U početku, kada se odvojimo od ovog kritičnog glasa, dešava se da doživimo negativne emocije prema njemu („Mrzim ga iz dna duše!“). Ali, posle određenog vremena, ako je osoba uporna i istrajna u ovoj praksi, energija Kritičara se transformiše, pa on nekada postaje mudri savetnik koji pomaže na životnom putu, ne sabotirajući više vrednosno orijentisane akcije usmerene ka životnim ciljevima.