Sva lica traume

Šta je to psihološka trauma? Emocionalna ili psihološka trauma je obično rezultat izuzetno stresnih događaja koji su skoro u potpunosti razorili naš osećaj sigurnosti, a praćena je osećanjem bespomoćnosti. Percepcija stalne opasnosti postaje naporna i iscrpljuje organizam, dok je sve to dodatno opterećujuće, jer ne postoji jasan kurs akcije koji bi promenio situaciju i eliminisao opasnost. Upravo zbog toga traumatizovana osoba ulazi u spiralu negativnih emocija i iskustava, gde kao da sve manje zavisi od nje, a sve više se oseća kao da njenim životom upravlja neko drugi—kao da njen život nije u njenim rukama.

Traumu može izazvati jedan događaj ili niz događaja, a dešava se kada ovi događaji postaju preplavljujući i počnu da prevazilaze lične kapacitete za prevladavanje stresa. Ovo najčešće dovodi do toga da osoba koja je traumatizovana ne može više da integriše emocije u vezi iskustava koja su traumatska, što dalje vodi u niz ozbiljnijih psiholoških problema. Svaki uznemirujući događaj može da bude okidač za traumu: ozbiljna povreda, pretnje smrću, povreda ili gubitak bliske osobe, spontani pobačaj, napuštanje od strane roditelja, seksualno zlostavljanje, verbalno zlostavljanje, porodično nasilje, razvod, medicinske bolesti (pogotovo one koje imaju visok rizik smrtnog ishoda), izbeglištvo, vršnjačko nasilje, ali i prirodne katastrofe, poput zemljotresa i poplava. Međutim, traumatizacija se može nekada dešavati relativno neprimetno i “ispod radara”, u dugom vremenskom periodu, pogotovo kada je pozicionirana u odnosu—na primer, kada je u pitanju mobing na poslu ili verbalno zlostavljanje i manipulacija u partnerskom odnosu. Tada se osoba postepeno navikava na odnos u kome je ponižena i zlostavljana, odnos u kome se oseća konstantno loše, ugroženo i doživljava negativne emocije, pa posle određenog vremena više to ne primećuje na svesnom nivou. Ali, ona nastavlja da bude traumatizovana tim odnosom, a dalja traumatizacija utiče na smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje, promenjenu sliku o sebi i osećanje niže vrednosti.

Pogotovo je važno razgovarati o traumama iz detinjstva: na primer, o traumama koje uključuju separaciju ili napuštanje od strane roditelja, nestabilnu porodičnu atmosferu tokom odrastanja, ozbiljne bolesti, zapuštanje i odbacivanje od strane roditelja, kao i zlostavljanje (npr. od roditelja alkoholičara). Iskustvo traume u detinjstvu može imati dalekosežne i dugoročne posledice za osobu, a predstavlja i faktor rizika za određene mentalne poremećaje. Ako traume iz detinjstva ostaju disocirane i “zarobljene” u sećanju, a odrasla osoba nema kontakt sa tim delom svoje ličnosti gde ova iskustva nisu integrisana, često osećaj straha i bespomoćnosti nosi sa sobom ceo život, što dalje pravi probleme u međuljudskim odnosima. U stvari, na ovaj način se otvara prostor za dalju traumatizaciju sada već odrasle osobe, jer ona nesvesno ponavlja obrasce ponašanja i emocionalne sheme koje su naučene još u ranom detinjstvu.

psihoterapija, trauma, efekti traume, anksioznost, depresija
Traumatski odgovor je normalna reakcija na okolnosti u kojima organizam više ne može da obradi informacije i događaje u sredini, a kada naši mehanizmi prevladavanja nisu dovoljni, pa se senzacije i emocije “ostavljaju na stranu” za neko buduće vreme kada će njihova obrada biti moguća.

Traumatski odgovor je normalna reakcija na nenormalne okolnosti i događaje. Kada organizam ne može više da obradi informacije i događaje u sredini, kada načini emocionalne regulacije nisu više zadovoljavajući, a emocije postaju “prejake da se podnesu”, ali i kada naši kognitivni i saznajni resursi nisu dovoljni da razumemo šta se oko nas dešava (kao u slučajevima traume u ranom detinjstvu), onda se senzacije i emocije u vezi tih događaja “stavljaju na stranu” za neko buduće vreme, kada će osoba biti u stanju da ih bolje shvati, integriše i prihvati. Međutim, ako se ovo ne dešava, kako vreme odmiče, dolazi do različitih manifestacija traume, koje onda nazivamo “simptomima”:

  • Nagle promene raspoloženja
  • Anksiozna stanja
  • Iracionalni strahovi
  • Snažan osećaj krivice
  • Nesanica
  • Iscrpljenost
  • Agitacija i impulsivnost
  • Teškoće pri koncentraciji
  • Duboko osećanje tuge, depresija
  • Osećanje umrtvljenosti
  • Mišićna tenzija, bolovi u mišićima
  • Impulsivno ponašanje, napadi besa
  • Socijalna anksioznost i socijalna izolacija

Ovi simptomi, kao i mnogi drugi, zapravo su vrh ledenog brega, a u njegovom podnožju kriju se sva ona disocirana ili potisnuta iskustva, koja leže u začetku i produžavanju traumatskog odgovora. Psihoterapija se usmerava na vraćanje u prošlost, dublje razumevanje prošlih iskustava i pokušaj integracije tih iskustava u jednu celinu. Integracijom ovih iskustava klijent dolazi u kontakt sa osećanjima koja nije sebi dozvolio da oseća dugi vremenski period, proživljavajući ih u “ovde i sada”, u sigurnom okruženju terapijske sobe. Tu je moguće doći u kontakt sa delom sebe koji je bio disociran, a zatim zaokružiti svoju životnu priču na jedan novi način, gde traumatska događanja postaju deo prirodnog toka te priče, a nisu više prekidi ili šokantni iracionalni zaokreti koji se ne mogu objasniti i koji kao da se ne uklapaju dobro u ostatak te priče. Veoma je važno da osoba shvati na emocionalnom i egzistencijalnom (a ne samo na kognitivnom) nivou, da je u sadašnjem trenutku sve u redu, a da prošlost ostavi tamo gde jeste—kao nešto što je odavno prošlo i što ne mora da tako dramatično utiče na njen svakodnevni život. Naravno, ovo je mnogo lakše reći nego uraditi—zbog toga psihoterapijski proces može da bude dugačak i mukotrpan, ali i nagrađujući posao, kako za klijenta, tako i za psihoterapeuta.

Trauma je “stresni događaj iz koga se ne može pobeći, a koji prevazilazi mehanizme prevladavanja osobe”. Kada ovi mehanizmi prevladavanja zakažu, efekti traume se nagomilavaju, a pojedincu je sve teže da sam izađe na kraj sa nagomilanim problemima. Ljudi se obično obraćaju psihoterapeutu kada problemi postanu toliko ozbiljni, da ih ometaju u svakodnevnom funkcionisanju i prave teškoće u komunikaciji sa drugima i u međuljudskim odnosima. Dubinskom analizom problema dolazimo do uzroka i posledica, a integracija emotivnih iskustava, koja kao da su “otrgnuta” delovanjem traumatskog odgovora, dešava se postepeno i polako, pa je nekada potrebno dosta strpljenja. Ujedinjavanjem misli, osećanja i senzacija vezanih za traumatske događaje, radimo na zaceljivanju psiholoških rana koje su nastale posle prvobitnog šoka, istovremeno pokušavajući da napravimo koherentnu priču o tome šta se zapravo desilo. Pozitivan ishod terapijskog procesa se sastoji u tome da se traumatizovana osoba više ne ponaša (i ne oseća) kao da je opasnost još uvek prisutna, odnosno, kao da se problematičan događaj još uvek dešava. Jedna od ključnih karakteristika posttraumatskog poremećaja je ponovno proživljavanje traumatskih događaja, visok nivo ekscitacije i opšta umrtvljenost kao mehanizam preživljavanja. Razgovor o događajima koji su izazvali šok može da pomogne da se naprave nove veze između prošlosti i sadašnjosti, ne samo na psihološkom, nego i na neurološkom nivou. Ipak, važno je da sam razgovor o ovome ne deluje dodatno negativno na osobu i tako je još više traumatizuje. Uz veštu podršku psihoterapeuta, koji pristupa ovome sa empatijom i otvorenošću, trauma polako počinje da se percipira kao nešto što se desilo u prošlosti, a ne nešto što nastavlja da se dešava u sadašnjosti.