Koliko je poverenje važno u psihoterapiji?

Kratak odgovor na ovo pitanje: veoma važno, možda i najvažnije.

Odlučiti se i krenuti na psihoterapiju je samo po sebi uglavnom teška i velika odluka. Osoba koja dođe prvi put u terapijsku sobu nikada ranije nije iskusila slično. Naći se licem u lice sa potpunim strancem može biti zastrašujuće za mnoge—sve dok taj stranac ne postane dobro poznata figura, terapeut i profesionalac koji vas sluša sa razumevanjem, saosećanjem i pažnjom, i koristi svoje znanje u pokušaju da vam pomogne.

Ipak, u početku sve to može izgledati kao donekle veštačka situacija: prve seanse se obično “vrte” oko prikupljanja osnovnih informacija, poput opšte životne situacije, specifičnih problema i socijalnog konteksta u kome se ti problemi odigravaju. Klijenti nekada izgledaju napeto, ali posle prve seanse, obično se opuste i ne cenzurišu sebe mnogo. Ako je terapeut spreman da sluša, osoba na psihoterapiji se obično otvara sve više, kako seanse odmiču, o tome šta je dovelo na terapiju.

Terapeut mora da pronađe načine kako bi pomogao da se klijent oseća sigurno i zaštićeno. Ako terapeut neguje stav bezuslovnog prihvatanja, onda nikakve “specijalne tehnike” probijanja leda nisu potrebne, jer se poverenje uspostavlja na prirodan način. U ovom procesu je od presudne važnosti da se klijent oseća saslušano, da ga je druga strana uvažila i razumela. Postepeni razvoj poverenja u procesu psihoterapije se naziva “terapijska alijansa” ili “terapijski savez”, a kada se ovakav odnos poverenja uspostavi, onda je moguće ozbiljno raditi na ozbiljnim problemima.

U ovakvoj atmosferi, davanje povratnih informacija od strane terapeuta vodi ka konstruktivnim promenama, kao i povećanju klijentovog samopouzdanja. Učenje novih veština je od posebne važnosti, jer napredak u učenju ovih veština je skoro uvek povezan sa jačanjem alijanse između klijenta i terapeuta. Kako terapija odmiče, oba učesnika sve više poniru u unutrašnji svet osobe na terapiji, razmatrajući dubinska značenja i pronalazeći (ponekad) skrivene korene životnih problema. Sam proces je od dragocene važnosti za terapeuta, jer on ili ona imaju priliku da vide svet kroz klijentove oči—samo ako uspe u tome, terapijski ishod biće povoljan, a klijent će moći da reši svoje probleme i ode zadovoljan kući.

psihoterapija, psihologija, psihoterapeut, mentalno zdravlje, anksioznost, depresija

Efektivna i uspešna psihoterapija zahteva poverenje i uzajamno poštovanje. Osoba mora da se oseća sigurno kako bi otkrila svoju autentičnost, pokazala duboke emocije, ali i suočila sa strahovima, sumnjama i teškim osećanjima, poput stida. Ako ne postoje negativne predrasude prema psihoterapiji, sve bi trebalo da se odvija prirodno. To uključuje i nervozu, anksioznost ili uznemirenost i anticipacije “kako će sve to ispasti”, koje se neumitno događaju na prvim seansama. Ljudi dolaze na terapiju sa mnogim nedoumicama oko toga šta terapija zapravo jeste, i očekivano je da će biti potrebno određeno vreme, kako bi se te nedoumice rešile. Klijent će najbolje razumeti šta psihoterapija jeste, a šta nije, kroz neposredno iskustvo psihoterapije.

Istraživanja neprestano pokazuju kako je terapijski odnos jedan od najvažnijih faktora terapijske promene. Empatija i toplina, ali i podudaranje između dva učesnika na terapiji, vode ka formiranju terapijske alijanse. Decenije istraživanja su donele saznanja o tome kako je psihoterapija, kao aktivnost koja se odvija u prostoru između dva ljudska bića, pre svega lekovita u kontekstu ljudske veze koja se formira između terapeuta i klijenta. Zapravo, Američko društvo psihologa je zaključilo kako se “terapijski odnos neprestano pokazuje od esencijalne važnosti za pozitivne ishode u psihoterapiji, nezavisno od terapijske škole i modaliteta”. Kvalitet tog odnosa, kao i njegova snaga, prožet je saglasnošću o ciljevima zajedničkog rada, duhom zajedništva, empatijom i autentičnošću oba učesnika. Uspostavljajući odnos zasnovan na sigurnosti, klijent može da proradi svoje lične traume na bezbedan način, da sebe osnaži i nastavi dalje sa svojim životom. Ovo je razlog zbog koga je poverenje toliko bitno kada je terapijski ishod u pitanju. U odnosu u kome se oseća sigurno, osoba je spremna da otkrije sebe, da duboko ponire u svoju ličnost, polako otkrivajući, jedan po jedan, sloj svoje ličnosti. Otkrivajući sebe, osoba postaje sve autentičnija i u svakodnevnim odnosima sa drugim ljudima—na ovaj način, ono što se dešava u terapijskoj sobi ima neposredan uticaj na ono što se dešava van nje.

Ponekad, iako terapeut može da bude odličan stručnjak, postoje određene teškoće u uspostavljanju lekovitog odnosa, jer “hemija” između dvoje ljudi, terapeuta i klijenta, nije dobra. Ovo je takođe potpuno očekivano i stalno se dešava, pa nije neobično da klijent, u potrazi za terapeutom koji mu odgovara kao ličnost, pokuša nekoliko puta da krene sa terapijom. U potrazi za terapeutom koji vam odgovara važno je imati dovoljno strpljenja, a onda će se pravi terapijski odnos u pravo vreme desiti. Ovo ne znači da na prve znake nezadovoljstva bi trebalo da odustanete od terapije, ili da iznova i iznova pokušavate sa nekim drugim psihoterapeutom da započinjete proces. Ako se nešto slično često dešava, onda možemo govoriti o ličnim problemima sa poverenjem koje osoba ima, pa ostajanje u odnosu sa određenim terapeutom, kao i pokušaj uspostavljanja poverenja u tom odnosu, može biti baš ono što je lekovito za tu osobu.

Međutim, baš kao i van terapijske sobe, ono što važi za sve odnose, važi i za terapijski odnos: a to je da ljude kojima ćete verovati pronalazite oslanjajući se na lične percepcije, intuiciju i prošlo iskustvo. Pošto je terapijski odnos od ključne važnosti za terapijsku promenu, upravo je zato potrebno posvetiti dužnu pažnju pronalaženju osobe koja vam odgovara i sa kojom se osećate udobno i prijatno, sigurno i zaštićeno. To jeste stvar ličnog izbora i na vama je da te izbore donesete.

Psihoterapijsko putovanje je zasnovano na poverenju i ono je ključan sastojak terapijske promene. Odgovornost terapeuta je da bude tu za klijenta, prisutan sve vreme, koliko god je to moguće. Biti terapeut znači i znati nositi tu odgovornost. Velika je privilegija biti prisutan na taj način u nečijem životu, pa su “imati poverenje u nekoga” i “zaslužiti ga”, zapravo dve strane istog novčića. Kada se terapija završi, a terapijski ciljevi ostvare, klijent i terapeut bi trebalo da budu zadovoljni, jer je njihov odnos bio zasnovan na obostranom poverenju: klijent veruje da će biti validiran, poštovan i saslušan, a terapeut veruje da će klijent dati sve od sebe da izrazi sebe i svoje probleme na iskren način, koliko god može autentično i otvoreno.

Kada se terapijski proces završi, osoba koja je bila na psihoterapiji bi trebalo da izađe osnažena i sa više resursa na raspolaganju da se nosi sa svakodnevnim problemima, sa dubinskim uvidima o sebi i većoj toleranciji na stres. Terapijski odnos, zasnovan na uzajamnom poverenju, samim tim može da se posmatra kao brod koji nas je prevezao sa jedne obale na drugu—sa mesta gde smo se osećali loše i pasivno, bespomoćno i napušteno, na mesto gde su naša odlučnost, sposobnost izbora i psihološka otpornost u značajnoj meri povećani.

2 thoughts on “Koliko je poverenje važno u psihoterapiji?

Comments are closed.