Unutrašnje Dete je stvarno: ne na način na koji su ovaj sto na kome pišem, ili drvo u koje gledam, stvarni. Unutrašnje Dete je stvarno u psihološkom i fenomenološkom značenju te reči. Ono je metafora, a metafore su često veoma važne za razumevanje ljudskog ponašanja. Unutrašnje Dete je važan konstrukt za psihoterapeute, jer ukazuje na deo ličnosti koji se asocira sa osećanjima i kvalitetima poput radosti, razigranosti, entuzijazma, naivnosti, nevinosti i zadivljenosti—sa pronalaženjem ogromnog zadovoljstva u malim stvarima i aktivnostima. Svako negde ima i čuva to unutrašnje dete u sebi, a ono je usko povezano sa načinima na koje pronalazimo smisao u životu, razumemo značenje života, ali i kako ostvarujemo autentičan kontakt sa drugim ljudskim bićima. Naravno, ovaj deo ličnosti je stvoren u detinjstvu, a može da bude manje ili više integrisan u naše “odraslo sopstvo”. Na primer, u slučajevima traume u ranom detinjstvu, Unutrašnje Dete može biti ozbiljno povređeno, te je potrebno dosta vremena za isceljivanje psiholoških ožiljaka. U psihoterapiji upravo to pokušavamo da uradimo—da iscelimo stare rane, kako bi Unutrašnje Dete ponovo bilo razigrano, i puno nade i radosti ponovo. Ponekad je potrebno manje ili više vremena da bi se ovaj cilj postigao. Zapravo, istinska zrelost podrazumeva dobru integraciju Unutrašnjeg Deteta, davanje neophodne ljubavi i pažnje, umesto odbacivanja ovog važnog dela sebe i lažne percepcije da “prava odraslost” znači “prerastanje” deteta u sebi.