Unutrašnje Dete

Unutrašnje Dete je stvarno: ne na način na koji su ovaj sto na kome pišem, ili drvo u koje gledam, stvarni. Unutrašnje Dete je stvarno u psihološkom i fenomenološkom značenju te reči. Ono je metafora, a metafore su često veoma važne za razumevanje ljudskog ponašanja.

Unutrašnje Dete je važan konstrukt za psihoterapeute, jer ukazuje na deo ličnosti koji se asocira sa osećanjima i kvalitetima poput radosti, razigranosti, entuzijazma, naivnosti, nevinosti i zadivljenosti—sa pronalaženjem ogromnog zadovoljstva u malim stvarima i aktivnostima. Svako negde ima i čuva to unutrašnje dete u sebi, a ono je usko povezano sa načinima na koje pronalazimo smisao u životu, razumemo značenje života, ali i kako ostvarujemo autentičan kontakt sa drugim ljudskim bićima.

Naravno, ovaj deo ličnosti je stvoren u detinjstvu, a može da bude manje ili više integrisan u naše “odraslo sopstvo”. Na primer, u slučajevima traume u ranom detinjstvu, Unutrašnje Dete može biti ozbiljno povređeno, te je potrebno dosta vremena za isceljivanje psiholoških ožiljaka. U psihoterapiji upravo to pokušavamo da uradimo—da iscelimo stare rane, kako bi Unutrašnje Dete ponovo bilo razigrano, i puno nade i radosti ponovo. Ponekad je potrebno manje ili više vremena da bi se ovaj cilj postigao. Zapravo, istinska zrelost podrazumeva dobru integraciju Unutrašnjeg Deteta, davanje neophodne ljubavi i pažnje, umesto odbacivanja ovog važnog dela sebe i lažne percepcije da “prava odraslost” znači “prerastanje” deteta u sebi.

Jungijanski koncept puer aeternus/puella aeterna (“večito dete”) nam može dati neke smernice u potrazi za razumevanjem Unutrašnjeg Deteta i gde sve to može da krene u pogrešnom smeru. Ovi termini na latinskom se koriste da označe dete-boga koji je zauvek mlad, a u psihologiji se često koriste za odraslu osobu čiji je emocionalni život “zamrznut” ili “konzerviran” na nivou adolescenta—poznat i kao Petar Pan sindrom, koristi se za dečake koji su imali brojne probleme u odrastanju, pa su sa teškoćama preuzimali odgovornosti odrasle osobe.

Ljudi koji imaju slične probleme vide stvarnost kao neku vrstu zatvora, oni žele da iskuse svoje autentično jezgro, a da pri tome imaju što manje društvenih ograničenja. Ovo je, naravno, veoma teško sprovesti u delo, zbog toga što svakodnevni život odraslog čoveka nosi sa sobom mnoge odgovornosti i poštovanje brojnih socijalnih normi. Svaki čovek pokušava da pronađe svoj način nošenja sa tim—a ne da ih jednostavno ignoriše. U jungijanskoj psihologiji, proces individuacije, ili proces ličnog razvoja, trebalo bi da ponudi sazrevanje pozitivnog aspekta ovog arheteipa, kao i promenu ponašanja koja su vezana za njega. Takođe, ovo znači da je puer ujedno i veliki potencijal za lični razvoj a senex, koji označava mudrost i iskustvo, stoji u suprotnosti sa puerom—zajedno ova dva dela čine dobro integrisanu osobu. Odraslost iz ove perspektive znači priznavanje, prihvatanje i preuzimanje odgovornosti prema svom unutrašnjem detetu. Autentična odraslost, u stvari, podrazumeva prihvatanje bolne prošlosti koja je iza nas, i zbrinjavanje potreba unutrašnjeg deteta u „sada i ovde“.

Ljudi koji imaju probleme sa odrastanjem kao da su “konzervirali” doživljaj jednog dela sopstva na određenom uzrastu, te nisu dozvolili da se taj deo menja u odnosu na različite životne događaje i protok vremena. U konstruktivističkoj psihoterapiji, Unutrašnje Dete se može razumeti kao subsistem konstrukata koji je stvoren u ranom detinjstvu, kada jezik nije bio važan kao sada u odraslom dobu. Zato su ovi subsistemi povezani sa neverbalnim konstruisanjem i niskim stepenom opažajne budnosti. Takođe, ovi subsistemi mogu da postanu nepropusni tokom godina koje prolaze, i samim tim, neosetljivi na promene. Ovi specifični faktori—dominacija neverbalnih konstrukata, nizak nivo opažajne budnosti i nepropusnost konstrukata—mogu da vode ka značajnim ponašajnim i mentalnim problemima. Tada je naš terapijski rad usmeren ka stvaranju funkcionalnije “zajednice jastava”, u kojoj je Unutrašnje Dete više integrisano sa drugim jastvima, i može da uđe u smislen dijalog sa njima. Većina psihoterapijskih modaliteta je odlično sredstvo promene i način da se verbalizuju neverbalni konstrukti, koje je nekada veoma teško artikulisati; tokom terapijskog procesa, mentalni sadržaji koji su bili u nesvesnom prelaze u svesni deo ličnosti, a ljudi postaju svesni ovih sadržaja—upravo ovo čini terapijsku promenu mogućom.

Dakle, kako očuvati živahnost Unutrašnjeg Deteta? Šta bismo mogli da uradimo kao odrasli, kako bismo se sprijateljili sa Unutrašnjim Detetom, živeći život ispunjen smislom i značenjem?

Postoji mnogo toga što možete da uradite kako biste negovali dete u sebi i ostvarili kontakt sa njim. Možda je najbolji način da priđemo tom detetu iz perspektive roditelja punog ljubavi, dajući mu to što mu treba sa toplinom i empatijom, ali sa zdravim granicama u isto vreme:

  • Napravite listu aktivnosti koje su zabavne. U ovim aktivnostima, možete doživeti sreću i radost bez nekog posebnog razloga (npr. sport, crtanje i slikanje, ples, pevanje, pisanje, šetnja, odlazak u prirodu, izlazak sa prijateljima, itd). To može da bude bukvalno bilo šta, jer je emocionalni kvalitet aktivnosti ono što je ovde važno, a ne toliko sama aktivnost.
  • Prisetite se detinjstva. Odvojite vreme da se setite kako je to bilo kada ste bili dete: setite se tog osećanja, i načina na koje ste doživljavali svet oko sebe, kao i načina na koji ste se osećali živim. Posle toga, pokušajte da pronađete ljude i situacije u kojima je moguće slična osećanja doživeti ponovo u svakodnevnom životu.
  • Održavajte kontakt sa starim prijateljima iz detinjstva. Ovo pogotovo može da bude korisno i dobro za Unutrašnje Dete, zbog toga što su ovo ljudi koji nas znaju veoma dugo—oni pamte vreme kada smo bili deca i znaju nas iz tog perioda. Često je zato sa njima moguće lakše doživeti osećanje razigranosti, zajedno sa dubokim razumevanjem nečije ličnosti, nego sa ljudima koje upoznajemo kada smo odrasli.
  • Putovanje u strane zemlje. Putovati negde gde ne poznajete nikoga, u strane kulture o kojima malo znate, i koje se razlikuju od naše, može da pobudi osećanja čuđenja, divljenja i iznenađenja—sve ovo su aspekti nevine širokogrude perspektive Unutrašnjeg Deteta.
  • Bavite se nekim hobijem. Bavljenje nečim što vas zanima, a nije direktno vezano za vaš posao i profesiju, ima potencijal da vas poveže sa detetom u vama i vašim detinjstvom—na primer, ako ste svirali neki instrument kao dete, možete se vratiti ovome kada god nađete malo vremena. Poenta nije da od toga napravimo novu obavezu, već zabavnu aktivnost u kojoj uživamo u sadašnjem trenutku; na primer, dok prelazimo prstima preko dirki klavira ili žica gitare, slušajući muziku koju stvaramo, ili slikamo, pravimo fotografije, pišemo, itd.
  • Napišite pismo Unutrašnjem Detetu. Ova aktivnost može da vam pomogne da se setite kako je bilo biti dete, kao i da se setimo emocionalnog kvaliteta tog doživljaja. Možete pisati o tome na koje je sve načine odrasli život bio stresan po vas, kako je nekada lako zanemariti Unutrašnje Dete i njegove potrebe, ali možete i predstaviti svoje planove kako da obnovite vezu s njim. U početku ovo može da izgleda čudno, ali posle par rečenica većina „sklizne“ u ovu aktivnost, barijere prema pisanju se izgube, a reči kao da počnu da teku same od sebe.

Pravljenje jakih veza sa Unutrašnjim Detetom i njegova integracija može da bude težak zadatak, ali u stvari, izgleda mnogo teže nego što to zaista jeste. Odnos sa Unutrašnjim Detetom, kao i svaki odnos, zahteva vreme i posvećenost, prisutnost u sadašnjem trenutku i osetljivost. Ali, ovog puta, osoba sa kojom ste u kontaktu ste vi sami, pa sve opasnosti od pogrešnog razumevanja drugog ne postoje—kada se zagledate dobro u sebe, vi jednostavno znate šta Unutrašnje Dete želi. Razvijanje saosećanja prema sebi i svesnosti je više nego dovoljno za početak stvaranja dobre veze sa Unutrašnjim Detetom i življenje života ispunjenog smislom i značenjem.