Značaj bola

Bol je sastavni deo života, pratilac različitih životnih događaja, pouzdan znak da nešto zahteva našu pažnju, signal da nešto nije u redu i da bi trebalo da se obratimo nekome za pomoć. Bol može da bude fizički i mentalni/psihološki, a psihološki bol se nekada definiše kao „afektivno stanje asocirano sa razlikom između aktuelne i idealne percepcije selfa“, koje ide zajedno sa osećajem neadekvatnosti.

Za psihološki bol vezujemo bilo kakav oblik unutrašnje patnje ili neko veoma neprijatno osećanje (npr. krivica, strah, usamljenost, panika, bespomoćnost). Patnja može da bude uzrokovana frustriranim psihološkim potrebama, odnosno neispunjenjem istih, kao što su potrebe za ljubavlju, pripadanjem, autonomijom, uspehom, itd. Ispunjavanje ovih potreba može da bude važan aspekt ljudske motivacije. Ali lična priča svakog čoveka i jedinstvena lična značenja će razlikovati osobu od osobe, čak i kada su iste ili slične potrebe nezadovoljene. Drugim rečima, patnja i bol svakog čoveka su veoma specifični, pa da bismo saznali nešto o njima, moramo razumeti priču osobe koja pati kako bismo došli do suštine problema.

Psihološki bol zauzima centralno mesto u nizu mentalnih problema. U depresiji, bol se često subjektivno percipira kao „fizički“, a to dalje vodi ka preteranoj reakciji na negativne slike i stimuluse. Rezultat toga su osećanja nesreće, krivice, agitacije i ruminacije („prežvakavanje prošlosti“). Veoma visok intenzitet mentalnog bola može voditi ka sucidu i suicidalnim ponašanjima. Rizik za suicid raste kako opšti psihološki i emocionalni bol postaju jači. Samoubistvo se dešava kada bol postaje neizdrživ, to jest, kada više ne može da se toleriše—sam akt predstavlja izlaz iz nepodnošljive patnje.

Bol je sastavni deo života i ne može se izbeći. On varira u intenzitetu i učestalosti kod različitih ljudi. Sve moderne kulture su usmerene ka smanjenju bola, često povezuju ili čak definišu sreću kao odsustvo bola, tako da se bol skoro uvek posmatra kao nešto nepoželjno i čega se treba što pre otarasiti. Uz sve moguće resurse koji nam stoje na raspolaganju, nalazimo se u periodu ljudske istorije kada smo se kao vrsta najviše približili Epikurovom hedonističkom idealu: da maksimalizujemo uživanje/prijatnost, a minimizujemo bol. Ovaj impuls je toliko sveprisutan u društvu, da ga često nismo ni svesni, a proteže se od konzumerizma i naše potrošačke korpe, preko većine psiholoških i medicinskih intervencija, do svih mogućih knjiga samopomoći. Britanski filozof Dejvid Pirs smatra da bi kao društvo trebalo da, korišćenjem naprednih tehnologija, kao što su genetički inženjering, nanotehnologija, farmakologija i neurohirurgija, stignemo do „rajskog inženjeringa“—stanja neprestane sreće.

Ipak, kako naši kapaciteti da smanjimo bol rastu, tako se nezadovoljstvo i broj mentalnih problema sve više povećava. Broj prepisanih antidepresiva u SAD-u među tinejdžerima i odraslima je skočio za 400 procenata između 1988-1994, kao i 2005-2008. godine. Takođe, 23 procenata žena starosti 40-60 godina u ovoj zemlji uzima antidepresive. U Engleskoj, broj prepisanih antidepresiva se udvostručio u poslednjoj deceniji.

Trebalo bi da živimo u epohi najveće sreće, ali to očigledno nije tako. Šta onda nije u redu?

U poslednjih nekoliko decenija, beleži se rast prepisanih antidepresiva i drugih psihijatrijskih lekova.

Bol i zadovoljstvo su povezani na fiziološkom nivou. Kada smanjujemo naša iskustva bola, mi ćemo najverovatnije smanjiti i iskustva zadovoljstva—„ubijanje“ bola ujedno sužava naše unutrašnje iskustvo, spektar emocija i smanjuje njihov intenzitet. Na psihološkom nivou, zadovoljstvo i bol su suprotnosti, pa sva iskustva koja donose zadovoljstvo, od gledanja zalaska sunca do kupovine novih kola, ne može da postoji ako se ne poredi sa nečim—ako ne postoji u kontrastu sa nečim drugim. Naše zadovoljstvo će biti veće ako posle dugog perioda izolacije odemo na piće sa prijateljima, dakle, zadovoljstvo koje osetimo moramo da posmatramo u kontekstu onoga što se dešavalo pre.

Ako usmerimo sve svoje snage samo ka postizanju sreće i zadovoljstva, može se desiti da doživimo nešto suprotno od toga. Ne samo što će naša svesnost biti sužena na samo pozitivne aspekte života, nego ćemo i kada postignemo zadovoljstvo, kako prolazi vreme, sve manje to zadovoljstvo osećati. Ovo je fenomen poznat kao hedonistička adaptacija—paradoksalno, ako imamo neograničen izvor zadovoljstva, sve ćemo ga manje imati.

Kada ignorišemo negativne emocije, time ih samo još više pojačavamo. U različitim modernim društvima danas kao da postoji neprekidan zahtev za pozitivnošću, koja se ceni više od istinske psihološke otpornosti. Kada potiskujemo negativne emocije, koje su autentične reakcije na neke životne događaje, mi negiramo važan deo sebe, pokušavamo da budemo pozitivni „na silu“, i gubimo kapacitet da se uhvatimo u koštac sa svetom kakav zapravo jeste, a ne kakav bismo želeli da bude.

Konvencionalno gledište, po kome se emocije dele na pozitivne i negativne, je samo po sebi rigidno. A ta rigidnost može postati veoma toksična po osobu koja usvaja takvu perspektivu na svoj unutrašnji prostor i mentalne sadržaje. Neki psihoterapijski pravci, poput terapije prihvatanja i posvećenosti (ACT), naglašava psihološku fleksibilnost kao „kontakt sa sadašnjim trenutkom u potpunosti, zasnovan na onome što situacija donosi, kao i promena ili istrajavanje u nekim ponašanjima, u službi izabranih vrednosti“. Jednostavno rečeno, u ovom terapijskoj modalitetu, fokus je na posvećenoj akciji koja je usmerena prema vrednostima i ciljevima, a nije pod velikim uticajem misli i emocija koje se stalno menjaju. Misli i emocije ne možemo direktno kontrolisati, pa je svaki pokušaj kontrole jalov i uzaludan, i samo još više produbljuje i pojačava patnju. Umesto borbe sa osećanjima i potiskivanja istih, u ovom modalitetu psihoterapije se uči prihvatanje svih iskustava kao osnov terapijske promene.

Pošto se misli i emocije neprestano smenjuju jedna za drugom, zauzimanje stava posmatrača, koji sa blage razdaljine posmatra ove sadržaje, može da bude lekovito za mnoge. Upravo tako oštra razlika između pozitivnih i emotivnih emocija slabi, a emocije se prihvataju kao autentične reakcije individue u datom trenutku. Kada se „negativne emocije“, mentalna patnja i bol pojave, one imaju neki smisao i ulogu u životu te osobe—one govore neku važnu istinu o toj osobi, situaciji u kojoj se nalazi, i odnosu između te osobe i situacije. Ako se te emocije uvaže kao neizostavni deo ljudskog iskustva življenja, one odlaze svojim tokom. Čuveni psihoterapeut Karl Rodžers je rekao: „Čudan paradoks je u tome, što kada prihvatim sebe onakvog kakav jesam, tek tada mogu da se promenim.“ Prihvatajući sve emocije i misli kao nešto što je sastavni deo naše osobnosti, mi time više ne produžavamo ličnu patnju i ne pretvaramo je u agoniju, dodajući nove misli i akumulirajući nove emocije na već postojeću „psihološku ranu“. I baš na taj način, dozvoljavajući tim mentalnim stanjima da dođu i prođu, otvaramo prostor za ličnu promenu.

Hiljadama godina različite filozofske škole i religijski pravci su naglašavali da je patnja neizostavni deo života i iskustva življenja. Bol je shvaćen kao nešto što ima važnost i značenje po sebi, to jest, nešto što može da omogući duhovnu vezu i transformaciju. Kada je ovo moguće ostvariti, bol može da postane deo promene i deo smislenog novog identiteta. U psihoterapiji, implikacije ovakvog uvida su mnogobrojne. Klijent koji je došao na terapiju zato što pati zbog anksioznosti može prvo da obrati pažnju na poreklo svoje anksioznosti, šta je uzrokuje, koliko je dugo ovaj problem u njenom životu prisutan, itd. Razumevajući sebe bolje i prirodu problema, osoba može da dobije dubinsku perspektivu na to što je muči i da ne pokušava da izbegava anksioznost po svaku cenu, nego da je posmatra i shvati kakvu to ulogu ona ima u njenom životu.

Terapijska promena, u tom slučaju, proizilazi iz povišene fleksibilnosti klijenta i često podrazumeva ne samo smanjenje anksioznosti, nego i manju ili veću promenu u tome kako osoba vidi sebe i svet oko sebe. Prihvatanjem svih iskustava kao nečega što je deo života, problemi i bol koji je pratilac tih problema, i dalje dolaze i odlaze, ali dubljim uvidom u naše emocionalne reakcije, oni se „rešavaju“ na potpuno drugačiji način. Zapravo, smena između zadovoljstva i bola se tada posmatra kao prirodan tok života, koji ima svoj smisao i značenje.