Mentalno zdravlje je važan deo psihološkog blagostanja. Takođe, mentalno zdravlje je mnogo više od odsustva mentalnih poremećaja—ono je integralni deo celokupnog zdravlja, i određeno je mnoštvom socioekonomskih, bioloških i sredinskih faktora. To je sposobnost da se prevlada normalan životni stres, održi pozitivan pogled na svet, da se upravlja sopstvenim emocijama, kao i da se održavaju ispunjavajući međuljudski odnosi. Dobro mentalno zdravlje omogućava osobi da dostigne samoaktuelizaciju, ostvari njene potencijale, i da daje doprinos zajednici u kojoj obitava.
Imajući u vidu da detaljan pristup mentalnom zdravlju podrazumeva i prevenciju i tretman, holistički pogledi bi trebalo da razumeju da postoji kompleksna međuigra između različitih komponenti uključenih u emocionalno, fizičko i društveno blagostanje. Postoje brojne pogrešne pretpostavke o mentalnom zdravlju. Ljudi kojima je potrebna pomoć mogu biti značajno oštećeni zbog ovih lažnih uverenja. Uprkos činjenici da mnogi programi i kampanje o mentalnom zdravlju ciljaju najčešće barijere prema obraćanju za pomoć, pogrešno razumevanje još uvek postoji. Evo nekih široko rasprostranjenih mitova o mentalnom zdravlju.
Mit #1: Mentalni poremećaji su znak slabosti
Ovo ne može biti dalje od istine. Bukvalno svako može da bude pogođen problemima sa mentalnim zdravljem. Ovaj mit je ekstremno štetan i opasan. On je utemeljen u društvenim stavovima i javnom mnjenju koji se održavaju dugo vremena, ali je i potkrepljen stereotipima o mentalnom zdravlju.
Istorijski, smatralo se da su mentalni poremećaji uzrokovani moralnim i intelektualnim nedostacima. Dalje, to je vodilo ka uverenju da su problemi sa mentalnim zdravljem rezultat lične slabosti ili problema sa karakterom. Kako je vreme prolazilo, društvo je počelo da shvata kako su različiti biološki, psihološki, i sredinski (socio-ekonomski) faktori povezani i kako utiču na mentalno zdravlje. Psihoterapeuti se bave istim pitanjem: kako su trauma i životni događaji povezani, odnosno, kako doprinose pojavi mentalnim poremećaja? Istovremeno, oni pružaju empirijski potvrđene tretmane, kako bi olakšali patnju svojih klijenata. Ovde je psihoedukacija od ključne važnosti. Psihoterapeuti mogu da pomognu ljudima da smanje osećanja stida, izolacije i očaja, tako što normalizuju iskustva klijenata. Oni takođe mogu da pomognu klijentima da razviju saosećanje prema sebi, tako što obrate pažnju na samokriticizam, sumnju u sebe i validirajući njihova unutrašnja iskustva. Razumevajući uzroke patnje, ljudi mogu da razviju psihološku otpornost koja je potrebna da bi se uhvatili u koštac sa svakodnevnim stresorima.
Možda je najvažnija jednostavna istina da mentalni poremećaji nisu lični izbor—oni ne mogu biti i nisu znak slabosti. Štaviše, oni su znak lične snage i psihološke otpornosti, imajući u vidu da ljudi koji se bore sa mentalnim poremećajima moraju da se bave problemima kojima se svi drugi bave—a dodatno problemima sa mentalnim zdravljem. Njihov teret je težak. To signalizira široj zajednici da im je potrebna pomoć i podrška, a ne osuda.
Mit #2: Mentalni poremećaji su retki
Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, “mentalni poremećaj karakteriše klinički značajno uznemirenje u kogniciji, emocionalnoj regulaciji, ili ponašanju osobe”. U stvari, veoma je uobičajeno i očekivano da će pojedinac iskusiti neki mentalni poremećaj tokom svog života, često zajedno sa krizama u svakodnevnom funkcionisanju i pojačanim uznemirenjem.
Teško je pronaći izvor ovog mita. Ljudi koji pate ne traže pomoć i ne dele svoja iskustva baš zbog njega. Stigma i autostigma su nesumnjivo važne za razumevanje ovog uverenja o mentalnom zdravlju. Moguće je da neko ko pati od mentalnog poremećaja ne želi da to kaže nekom drugom, zbog toga što se plaši da će biti ućutkan. Autostigma se tiče negativnih stavova o mentalnim poremećajima i sebi kod ljudi koji imaju probleme sa mentalnim zdravljem. To je internalizovana stigma, jer je rezultat društvenih stavova o tim mentalnim stanjima. Ovo može biti zaista užasno i zastrašujuće. Krivica, stid, i druge “sramotne” emocije se veoma često tada doživljavaju.
Autostigma ne pogađa samo to kako ljudi vide sebe (identitet), smanjuju samopouzdanje i samoefikasnost, nego i njihovu voljnost/motivaciju da traže stručnu pomoć.
Mit #3: Tretmani nisu efektivni
Razni modaliteti koji su osmišljeni kako bi se pomoglo ljudima koji pate od mentalnih poremećaja, kao što su psihoterapija i farmakoterapija, mogu da pomognu kako bi se poboljšala percepcija kvaliteta života. Međutim, ovaj mit je pogotovo štetan zbog toga što utiče na motivaciju ljudi koji pate od mentalnih poremećaja da se obrate za profesionalnu pomoć. Ako neko veruje da tretman nije učinkovit, ovo dalje može pojačati postojeća osećanja stida, očaja i beznađa. Opet, kako se ovo uverenje pojačava, tako i barijere prema traženju pomoći se takođe pojačavaju. Osoba neće želeti da traži resurse koji mogu da joj pomognu i verovatno će biti obeshrabrena da uradi nešto dobro za svoje mentalno zdravlje.
Ovakva vrsta razmišljanja može da vas dovede na “klizav teren”, na veoma opasnu stazu, gde individua počne da misli da joj nema pomoći. Zajedno sa već opisanom stigmom i autostigmom, otelotvorenoj u mnogim oblicima (na primer, nerazumevanje i diskriminacija), ovi kognitivno-bihejvioralni obrasci obrazuju novi identitet, skoro u potpunosti zasnovan na mržnji prema sebi (koje prate izolacija, negativno samoobraćanje, samodestruktivna ponašanja, itd).
Od esencijalne je važnost imati na umu da danas imamo puno dokaza da različite intervencije u mentalnom zdravlju ZAISTA POMAŽU. Nekada se psihoterapija odvija paralelno sa farmakoterapijom, a nekada ne. Ponekad su ovi tretmani dopunjeni sa intervencijama zasnovanim na tehnikama pune svesnosti (mindfulness), praksama kao što je joga, psihosocijalnim intervencijama, promenama u životnom stilu i navikama, itd. Šta god da je prava kombinacija za vas, nemojte odustajati—potraga za stručnom pomoći i otvoren razgovor o vašim problemima je džinovski korak ka svetlijoj budućnosti.
Mit #4: Mentalni poremećaji su trajni
Kvalitet života osobe može biti značajno povišen tako što ona nađe načine da prevlada svoje probleme sa mentalnim zdravljem ili da sa njima bolje upravlja. Ovaj mit je pogotovo potkrepljen autostigmom, pošto pojedinac ne samo da veruje da je bespomoćan i beznadežan sada, nego da će zauvek biti tako. Onda novi identitet počinje da se rađa, a to je vrsta identiteta koji sa sobom nosi percepciju snižene lične vrednosti. Pošto će navike zasnovane na mržnji prema sebi biti potkrepljene kako vreme prolazi, opasan začarani krug patnje je napravljen i učvršćen.
Nekad davno, smatralo se da su uzroci mentalnih poremećaja u natprirodnim silama, kao što je posedovanje zlim dusima. Dalje, verovale se da su, samim tim, mentalni poremećaji neizlečivi, a da su oni koje pate od njih osuđeni na život večne patnje, borbe i bola. Kako su naučna saznanja napredovala, i nove naučne metode osmišljene, postalo je jasno da mentalni poremećaji nisu trajni, i da je oporavak moguć. Istraživanja koja su obavljena tokom dugih vremenskih perioda, sa ljudima koji pate od ozbiljnih mentalnih poremećaja, poput shizofrenije i bipolarnog poremećaja, pokazala su da sa pravom podrškom i brigom, veliki broj pacijenata je iskusio značajnu redukciju simptoma i oni su mogli da žive ispunjen život.
Dakle, uz stručnu pomoć, ljudi mogu da nauče da eliminišu/redukuju simptome, ili da nauče da žive sa svojim problemima, na takav način da oni nemaju skoro nikakav uticaj na njih. Tada, njihova ponašanja postaju vrednosno-orijentisane akcije, umesto samoispunjavajućih proročanstava beznađa i očaja. Mnogo optimističniji pogled na svet i život počinju da se stvaraju; a zajedno sa tim, novi identitet se formira, koji je zasnovan na pozitivnim stavovima o sebi, a ukorenjen u autentičnim potrebama.
Postoje mnogi mitovi o mentalnom zdravlju koji su istrajavali tokom istorije. Jedan od najistrajnijih pogrešnih uverenja je da se mentalni poremećaji ne mogu tretirati i da su ireverzibilni. Ali ovo jednostavno nije istina. Istraživanja su pokazala da je moguće oporaviti se od mentalnih poremećaja. Važno je da znamo da, zbog toga što su problemi sa mentalnim zdravljem uvek veoma složeni, svaka osoba je jedinstvena i zahteva specifično skrojen tretman. Destigmatizacija mentalnih poremećaja, ohrabrivanje traženja pomoći i podrške, kao i širenje poruka nade i optimizma, od krucijalne su važnosti.
Dijalogika 