Anksioznost kao znak na putu

Nervoza, ubrzan puls, trnci u telu, iritacija, žmarci koji idu uz kičmu, znojenje dlanova, teškoće pri koncentraciji, glavobolje… Zvuči poznato? Ovo su samo neki od klasičnih znakova anksioznosti. Različiti ljudi je doživljavaju na različite načine, ali je to uvek neka neprijatna senzacija u telu, koju u tom trenutku ne želimo da imamo ili iskusimo.

U stvari, anksioznost je znak kojim telo pokušava da nam saopšti da se nešto važno dešava i da bi trebalo na to da obratimo pažnju. Naš prvi impuls je obično da što pre “pobegnemo” od neprijatne senzacije. Ali, šta ako anksioznost pokušava da nam poruči nešto važno? Kakva to poruka može biti i zašto je važno da je pažljivo saslušamo?

Šta je anksioznost?

Često opisana kao osećanje brige, anksioznost je povezana sa predviđanjem budućih događaja koji se još uvek nisu desili. Zbog toga, često je praćena sa različitim negativnim mislima i katastrofičnim scenarijama—pričama koje pričamo sebi o predstojećoj katastrofi. Nije onda čudno da su fizički pokazatelji toga mišićna tenzija, osećanje zgrčenosti u stomaku, umor i iscrpljenost, mučnina, kao i problemi u koncentraciji. Za razliku od straha, koji je reakcija na trenutnu opasnost u okolini, anksioznost je skoro uvek vezana za iščekivanje posledica koje nisu u “sada i ovde”. Jedna od najvažnijih karakteristika je upravo ta orijentacija ka budućnosti, odnosno, “nespremnost organizma da prevlada buduće negativne događaje”.

Anksioznost se može posmatrati i kao korisna sposobnost skeniranja sredine u potrazi za pretnjom i zamišljanja budućnosti do krajnjih ekstrema. Ova sposobnost je našim precima bila od velike koristi kada su preživljavali u prirodnoj sredini i borili se sa neprijateljima. Šta god da je bilo u pitanju, oni su mogli da efikasno adresiraju različite probleme na koje su nailazili, da upotrebe svoje veštine, kako bi ih rešili i nastavili dalje. Dakle, anksioznost nastaje kao pokušaj našeg uma da predvidi i kontroliše sredinu u kojoj se nalazi, rešava svakodnevne probleme na koje nailazi, jednostavno—da nam pomogne da “preživimo život”.

U modernom vremenu, čovek živi u potpuno drugačijoj sredini, gde njegovi svakodnevni problemi imaju veoma drugačiji oblik i pojavu. Retko se nalazi u situacijama kada je njegov fizički integritet u opasnosti. Međutim, neurofiziološki mehanizmi koji regulišu naš odgovor na različite životne situacije su slični kao u vreme kada su naši preci hodali afričkim savanama, evoluirajući da nas zaštite od prirodnih opasnosti. Pored mozga koji se nalazi u našoj lobanji, razvio se tzv. “drugi mozak” koji se nalazi u stomaku, a koji čine splet različitih neuronskih puteva (oko 100 miliona)—i ova dva mozga živo komuniciraju. Njihova interakcija je u vezi sa svakodnevnim stresom i obuhvata promenu fizioloških funkcija, poput pokretljivosti, mukozalne permeabilnosti, visceralne senzitivnosti, gastrosekrecije i mikrobioma. Povezanost tela i uma, fiziologije i psihologije organizma, ogleda se u tome kako stres deluje i menja osobu na oba plana. Tako, osećanja poput “čvora u stomaku” ili “leptirića u stomaku” mogu imati prateće procese u telu, a anksioznost može nastati u začaranom krugu između negativnih misli, neprijatnih emocija i maladaptivnih ponašanja, sa pratećom fiziologijom koja potkrepljuje ovaj začarani krug.

Anksioznost kao znak upozorenja

Premalo anksioznosti u životu, u određenom periodu, takođe može da predstavlja problem, zbog toga što može biti posledica potiskivanja autentičnih emocija i ignorisanja važnih psiholoških procesa. Ljudi kao da žive „u mehuru“ i održavaju status quo, nesvesni da se ovo dešava. Posle određenog vremena, može doći do „erupcije anksioznosti“ i iskustva intenzivnih preplavljujućih telesnih senzacija. Tada sve ono što smo pokušavali da potisnemo, izbegnemo i ignorišemo, kao da „dolazi na naplatu“ i mi kao da plaćamo trostruko veću cenu za sopstvenu pasivnost i nesvesnost. Ali i kada dođe do eksplozije jakih telesnih senzacija, mi i dalje imamo slobodu izbora, odnosno, možemo u određenoj meri da biramo kako ćemo reagovati na to što se desilo.

Preplavljujuću anksioznost možemo shvatiti kao konačni znak upozorenja i istražiti njene korene, a možemo i nastaviti sa izbegavanjem iste i održavanjem statusa quo, još više povećavajući ionako teško breme ličnih problema. Na primer, razne neželjene misli, poput katastrofičnih misli, mogu čak da smanje nivo anksioznosti kratkoročno, ali dugoročno da učine problem još većim i jačim. Ili možemo da sebe „udavimo u poslu“, radimo prekovremeno, čak i oteramo sebe u sagorevanje, samo da ne bismo razmišljali o svojim problemima. Umesto da pokušamo da ostanemo sa jakim telesnim senzacijama, i da pokušamo da „sedimo sa njima“ (ma koliko to bilo neprijatno), mi možemo da nastavimo da gradimo nove strategije iskustvenog izbegavanja emocija, kojima sebi činimo „medveđu uslugu“ na duže staze.

Anksioznost se onda može vratiti snažnija nego ikada.

Upravo zato je važno da pronađemo način da ne bežimo od sebe i svojih mentalnih stanja i sadržaja.

Kakvi god da su, oni su naši, pa samim tim, govore važne istine o nama i našem životu. Ulazak u dublje značenje različitih emocija je prvi važan korak u razumevanju i toleranciji anksioznosti, a drugi korak se sastoji u regulaciji iste, odnosno, shvatanju da postoji određen optimalan nivo anksiozionosti koji može da se uokviri na drugačiji način. Anksioznost kao određene emotivna energija čak može da mobiliše organizam na aktivnost kada je to potrebno, pa da ne bude više viđena kao negativna sila ili „demon“ od koga bi trebalo po svaku cenu pobeći.

Kao što nećete reći da je hladnoća sama po sebi neki problem, nego će to biti signal da bi trebalo obući zimsku jaknu, tako ni anksioznost ne može se gledati izolovano od onoga što je „iza“ nje. Baš kao što bol u ruci je znak da se nešto dešava u tom delu tela, tako je anksioznost putokaz ka vašim psihološkim procesima. Često ukazuje na to da neke važne emocionalne i relacione potrebe (porodica, posao, profesija, prijatelji) nisu zadovoljene.Umesto da pojačavamo anksioznost samokritičnim mislima, osudom i samoprekorevanjem, vežbanjem prakse saosećanja prema sebi, možemo uspešno „razbiti“ cikluse iskustva koji se godinama vrte u krug i u kojima se osećamo zarobljeno, izolovano i bespomoćno.

Anksioznost nije neprijatelj

Umesto neprijatelja koga se treba bojati ili sa kojim se treba boriti, anksioznost se može posmatrati kao pokušaj rešavanja problema i kontrole sredine, koji prestaje da bude adaptivan i koristan.

Dakle, anksioznost nije nešto što još dodatno treba da kontrolišemo, tako što mislimo katastrofične misli, razvijamo takav scenario u glavi, pričamo takve priče, ili se ponašamo na načine koji nisu korisni ili ne doprinose rešavanju osnovnog problema. Takođe, kratkoročne strategije za smanjenje anksioznosti, kao što smo rekli ranije, samo još više otežavaju problem dugoročno. Ako posmatramo anksioznost kao znak da nešto nije u redu, onda možemo preduzeti konstruktivne korake, kako bismo saznali šta je zapravo koren problema: na primer, osećanje napuštenosti i odbačenosti, sa kojim nismo mogli da se suočimo; ili retraumatizacija nekim događajem, koji nas vraća u daleku prošlost, tj. rano detinjstvo; ili, neizvesnost koja je nastala posle davanja otkaza na poslu koji nismo voleli, tokom pokušaja promene profesije ili karijere.

Šta god da je u pitanju, popuštanje kontrole uglavnom znači da ne možemo kontrolisati svoja osećanja niti ponašanje drugih ljudi. Prihvatanje svih spoljašnjih i unutrašnjih događanja, pak, ne znači letargiju i mirenje sa okolnostima. Naprotiv, prihvatanje onoga što jeste, sada i ovde, predstavlja potpuno drugačiji, mnogo zdraviji okvir za bilo kakvu akciju i rešavanje bilo kakvog problema.

Ulaskom u koren anksioznosti, razvijate drugačiji odnos sa izvorom vaše patnje. Gradeći različite veštine i radeći na razvoju lične psihološke otpornosti, anksioznost će imati sve manji uticaj na vas. Umesto borbe PROTIV, sada možemo živeti SA anksioznošću na sasvim drugačiji način—ovo značajno utiče na subjektivnu percepciju povišenog kvaliteta života.

I to čini ogromnu razliku za vas i za vašu okolinu.